JUSUF * JUSUF
1. Alif. Lam. Ra. To su znaci Kitaba jasnog.
2. Uistinu, Mi ga objavljujemo (kao) Kur’an na arapskom, da biste vi
razumjeli.
3. Mi ti kazujemo najljepše kazivanje (time) što ti objavljujemo ovaj
Kur’an, iako si prije njega sigurno bio od nemarnih.
4. Kad reče Jusuf ocu svom: “O oče moj! Uistinu sam ja vidio jedanaest
planeta i Sunce i Mjesec. Vidio sam ih sebi potčinjene.”
5. Reče: “O sinčiću moj! Ne kazuj snoviđenje svoje braći svojoj, pa da
ti ispletu spletku. Uistinu! Šejtan je čovjeku neprijatelj otvoreni.”
6. I tako te je odabrao Gospodar tvoj i poučio te tumačenju hadisa, i
upotpunjuje blagodat Svoju nad tobom i na porodici Jakubovoj, kao što
ju je upotpunio na precima tvojim prije, Ibrahimom i Ishakom. Uistinu!
Gospodar tvoj je Znalac, Mudri.
7. Doista su u Jusufu i braći njegovoj znaci za one koji pitaju.
8. Kad rekoše: “Sigurno su Jusuf i brat njegov draži ocu našem od nas,
a mi smo družina. Uistinu, naš otac je u zabludi očitoj.
9. Ubijte Jusufa ili ga odbacite u (neku) zemlju, biće samo za vas lice
oca vašeg, i bićete poslije toga narod dobrih.”
10. Govornik između njih reče: “Ne ubijte Jusufa, a bacite ga na dno
bunara; pokupiće ga neki karavan, ako ste radini.”
11. Rekoše: “O oče naš! Šta ti je, ne bi nam povjerio Jusufa, a
uistinu, mi smo njegovi iskreni savjetnici?
12. Pošalji ga s nama sutra da se provede i izigra, a uistinu, mi ćemo
biti njegovi čuvari.”
13. (Jakub) reče: “Uistinu, mene žalosti da ga odvedete, i bojim se da
će ga pojesti vuk, a vi biti o njemu nemarni.”
14. Rekoše: “Ako ga pojede vuk – a mi družina – uistinu bismo mi tad
bili gubitnici.”
15. Pa pošto ga odvedoše i saglasiše se da ga smjeste na dno bunara, i
objavismo mu: “Sigurno ćeš ih obavijestiti o odluci njihovoj, a oni
neće opaziti.”
16. I dođoše ocu svom jacijom plačući,
17. Rekoše: “O oče naš! Uistinu, mi smo išli da se utrkujemo, a
ostavili smo Jusufa kod opreme naše, pa ga je pojeo vuk. A nisi ti taj
koji će nam povjerovati, iako smo istiniti.”
18. I dođoše s košuljom njegovom sa krvlju lažnom. Reče: “Naprotiv,
zavele su vas duše vaše (toj) stvari. Pa strpljivost je lijepa. A Allah
je Onaj od kojeg se traži pomoć protiv onog šta opisujete.”
19. I dođe karavan, pa poslaše vodonošu svog, te spusti svoju kofu.
Reče: “O radosne vijesti! Ovo je dječak.” I sakriše ga (kao) robu, a
Allah je Znalac onog šta su uradili.
20. I prodaše ga po niskoj cijeni, dirhema nekoliko; a bili su o njemu
ravnodušni.
21. I onaj iz Misra koji ga je kupio reče ženi svojoj: “Časnim učini
boravište njegovo. Možda će nam koristiti ili (da) ga uzmemo (kao)
dijete.” I tako učvrstismo Jusufa na zemlji, i da bismo ga naučili
tumačenju hadisa. A Allah je Taj koji dominira komandom Svojom, ali,
većina ljudi ne zna.
22. I pošto dostiže zrelost svoju, dadosmo mu sud i znanje. A tako
nagrađujemo dobročinitelje.
23. I htjede da ga zavede ona u čijoj je on kući bio i zamandali (sva)
vrata i reče: “Dođi ti!” Reče: “MeazAllah! Uistinu, On, Gospodar moj,
učinio je lijepim boravište moje. Uistinu, to neće uspjeti zalimi.”
24. A doista ga je željela i poželio bi (on) nju da nije vidio jasan
znak Gospodara svog. Tako je bilo, da bismo otklonili od njega zlo i
razvrat. Uistinu, on je bio od robova Naših iskrenih.
25. I potrčaše vratima, i razdera košulju njegovu straga, i zatekoše
muža njenog kod vrata. Ona reče: “Šta je plaća onom ko tvojoj porodici
poželi zlo, osim da bude zatvoren – ili kazna bolna?”
26. (Jusuf) reče: “Ona je htjela da me zavede.” I posvjedoči svjedok iz
porodice njene: “Ako je košulja njegova razderana sprijeda, onda je
istinu rekla, a on je od lažaca.
27. A ako je košulja njegova razderana otpozadi, onda je slagala, a on
je od istinitih.”
28. Pa pošto vidje košulju njegovu razderanu otpozadi, reče: “Uistinu,
to je neka vaša (ženska) spletka. Uistinu, spletka vaša je strašna.”
29. Jusufe! Ostavi se ovog. I traži (o ženo) oprost za grijeh svoj.
Uistinu, ti si od onih koji čine greške.
30. I govoriše žene u gradu: “Žena Azizova je nastojala da zavede slugu
svog, doista je nju zaludio ljubavlju. Uistinu, mi je vidimo u zabludi
očitoj.”
31. Pa pošto je čula spletku njihovu, posla po njih i pripremi za njih
naslonjač, i dade svakoj od njih pojedinačno nož i reče: “Izađi pred
njih!” Pa pošto ga vidješe, zadiviše mu se i posjekoše ruke svoje i
rekoše: “Hašelillah! Nije ovo čovjek! Ovo je jedino melek plemeniti.”
32. Reče: “Pa to vam je onaj zbog kojeg ste me korile. I doista,
nastojala sam da ga zavedem, pa se uzdržao. I ako ne učini šta mu
naređujem, sigurno će biti zatvoren i sigurno će biti od poniženih.”
33. Reče: “Gospodaru moj! Tamnica mi je draža od onog čemu me pozivaju.
I ako ne odvratiš od mene spletku njihovu, težit ću njima i biću od
džahila.”
34. Tad mu se odazva Gospodar njegov, te odvrati od njega spletku
njihovu. Uistinu On, On je Onaj koji čuje, Znalac.
35. Zatim im se učini (najboljim), nakon što su vidjeli znakove, da ga
zatvore neko vrijeme.
36. I s njim u tamnicu uđoše dva mladića. Jedan od njih dvojice reče:
“Uistinu ja, ja sam vidio (da) cijedim vino.” A drugi reče: “Uistinu
ja, ja sam vidio (kako) na svojoj glavi nosim hljeb kojeg je jela
ptica.” “Obavijesti nas o tumačenju toga, uistinu, mi vidimo (da) si ti
od dobročinitelja.”
37. Reče: “Vama dvojici neće doći hrana kojom se opskrbljujete, a da
vas ne obavijestim o tumačenju toga prije no vam dođe. To je od onog
šta me je naučio Gospodar moj. Uistinu! Ja sam napustio millet naroda
koji ne vjeruje u Allaha, a oni su u Ahiret nevjernici,
38. I slijedim millet predaka svojih, Ibrahima i Ishaka i Jakuba. Nije
za nas da Allahu pridružujemo ikakvu stvar. To je iz blagodati Allahove
prema nama i prema ljudima. Ali, većina ljudi ne zahvaljuje.
39. O drugovi moji u tamnici! Jesu li gospodi raznoliki bolji, ili
Allah Jedini, Nesavladivi?
40. Obožavate mimo Njega samo imena koja ste nadjenuli vi i preci vaši
– nije objavio Allah za njih nikakav dokaz. Sud je samo Allahov.
Naredio je da obožavate jedino Njega. To je vjera prava, ali, većina
ljudi ne zna.
41. O drugovi moji u tamnici! Što se tiče jednog od vas dvojice, pa
napajaće gospodara svog vinom; a što se tiče drugog, pa biće raspet te
će jesti ptica iz glave njegove. Presuđena je stvar – ona o kojoj
pitate.”
42. I reče onom od njih dvojice za kojeg je mislio da će on biti
spašen: “Spomeni me kod gospodara svog.” Pa učini šejtan da on zaboravi
spomen gospodaru njegovom, te provede u tamnici nekoliko godina.
43. I reče vladar: “Uistinu! Ja sam vidio sedam krava debelih, jede ih
sedam mršavih; i sedam klasova zelenih i drugih suhih. O uglednici!
Objasnite mi snoviđenje moje, ako san tumačite.”
44. Rekoše: “Zbrka snova! A nismo mi za tumačenje snova znalci.”
45. I onaj od njih dvojice koji se spasio i sjetio nakon (dugo)
vremena, reče: “Ja ću vas obavijestiti o tumačenju njegovom, zato
pošaljite mene.”
46. “Jusufe! O istiniti! Objasni nam o sedam krava debelih (kako) ih
jede sedam mršavih, i sedam klasova zelenih i drugih suhih, da bih se
ja vratio ljudima, da bi oni znali.”
47. Reče: “Sijaćete sedam godina uobičajeno. Pa ono što pokosite, tad
to ostavite u klasu njegovom, osim malo od čega ćete jesti.
48. Zatim, doći će poslije toga sedam žestokih, (koje) će pojesti šta
ste pripremili za njih, izuzev malo šta ćete sačuvati.
49. Zatim, doći će poslije toga godina u kojoj će ljudima kišiti, i u
kojoj će cijediti.”
50. I reče vladar: “Dovedite mi ga!” Pa pošto mu izaslanik dođe,
(Jusuf) reče: “Vrati se gospodaru svom pa ga upitaj kakvo je stanje
žena koje su posjekle ruke svoje. Uistinu, Gospodar moj je o spletki
njihovoj Znalac.”
51. Reče: “Šta je bila stvar vaša kad ste nastojale da Jusufa
zavedete?” Rekoše: “Hašelillah! Ne znamo o njemu ništa zlog.” Žena
Azizova reče: “Sad će se pokazati istina. Ja sam nastojala da ga
zavedem, a uistinu, on je od istinitih.”
52. To zato da zna da ga ja nisam izdala u odsustvu, i da Allah ne vodi
spletku izdajica.
53. I ne oslobađam dušu svoju. Uistinu, duša je sklona zlu, izuzev onom
čemu se smiluje Gospodar moj. Uistinu, Gospodar moj je Oprosnik,
Milosrdni.
54. I reče vladar: “Dovedite mi ga. Izabraću ga za dušu svoju.” Pa
pošto je govorio s njim, reče: “Uistinu, ti si danas kod nas uticajan,
pouzdan.”
55. Reče: “Postavi me nad magacinima zemlje. Uistinu, ja sam čuvar,
znalac.”
56. I tako učvrstismo Jusufa na Zemlji. Stupao je po njoj kud god je
htio. Pogađamo milošću Našom koga hoćemo i ne uništavamo nagradu
dobročinitelja.
57. A sigurno je nagrada Ahireta bolja za one koji vjeruju i boje se.
58. I dođoše braća Jusufova, te mu uđoše, pa ih prepozna, a oni njega
ne prepoznaše.
59. I pošto ih je snabdio potrepštinom njihovom, reče: “Dovedite mi
brata vašeg, po ocu vašem. Zar ne vidite da ja dajem po mjeri i da sam
ja najbolji od uslužitelja?
60. Pa ako mi ga ne dovedete, tad kod mene neće biti mjere za vas, i ne
približujte mi se.”
61. Rekoše: “Nastojaćemo ga pridobiti od oca njegovog, a uistinu, mi
smo djelatni.”
62. I reče (Jusuf) momcima svojim: “Stavite robu njihovu u vreće
njihove, da bi je oni prepoznali kad se vrate porodici svojoj, da bi se
oni vratili.”
63. Pa pošto se vratiše ocu svom, rekoše: “O oče naš! Uskraćena nam je
mjera, zato pošalji s nama brata našeg, dobićemo mjeru, a uistinu, mi
ćemo biti njegovi čuvari.”
64. Reče: “Zar da vam ga povjerim, osim kao što sam vam povjerio brata
njegovog ranije? Pa Allah je Najbolji Čuvar i On je Najmilosrdniji od
milosrdnih.”
65. I pošto otvoriše svoj prtljag nađoše svoju robu njima vraćenu.
Rekoše: “O oče naš! Šta da tražimo? Evo naše robe, vraćena nam je, i
snabdjećemo porodicu našu i čuvaćemo brata našeg, i dodat ćemo mjeru
deve. To je mjera lahka.”
66. (Ja’kub) reče: “Neću ga poslati s vama, dok mi ne date zavjet
Allahom, da ćete mi ga sigurno dovesti, izuzev ako vi budete
opkoljeni.” Pa pošto mu dadoše zavjet svoj, reče: “Allah je nad onim
šta govorimo, Jamac.”
67. I reče: “O sinovi moji! Ne ulazite na jednu kapiju, a ulazite na
kapije različite. I neću vam ja koristiti protiv Allaha nimalo. Sud je
samo Allahov. U Njega se pouzdavam, i u Njega zato neka se pouzdaju
pouzdavatelji.”
68. I pošto uđoše kako im je naredio otac njihov, nije im pomoglo
protiv Allaha ništa, izuzev žudnje u duši Jakubovoj, koju je
zadovoljio. A uistinu, on je bio posjednik znanja jer smo ga naučili;
međutim, većina ljudi ne zna.
69. I pošto uđoše Jusufu, (on) primi k sebi brata svog. Reče: “Uistinu!
Ja, ja sam brat tvoj, zato se ne žalosti zbog onoga šta su radili.”
70. Pa pošto im je pripremio potrepštinu njihovu, stavi pehar za piće u
vreću brata svog, potom pozva muezzin: “O karavano! Uistinu, vi ste
kradljivci!”
71. Rekoše – a pristupili su njima: “Šta ste to zagubili?”
72. Rekoše: “Zagubili smo pehar vladarev, a ko ga donese imaće on devin
tovar, a ja sam tome jamac.”
73. Rekoše: “Tako nam Allaha, doista znate da nismo došli da činimo
fesad na zemlji i nismo lopovi.”
74. Rekoše: “Pa šta je kazna za to, ako ste lažljivci?”
75. Rekoše: “Kazna za to – onaj u čijoj vreći bude nađen – pa on je
kazna za to. Tako kažnjavamo zalime.”
76. Tad poče s vrećama njihovim prije vreće brata svog, zatim ga izvadi
iz vreće brata svog. Tako smo splanili za Jusufa. Mogao je po zakonu
vladarevom uzeti brata svog, jedino što je htio Allah. Uzvisujemo
stepene kome hoćemo. A nad svakim posjednikom znanja je Znalac.
77. Rekoše: “Ako krade, pa već je ukrao brat njegov prije.” Tad to
pritaji Jusuf u duši svojoj i ne otkri to njima. Reče: “Vi ste goreg
položaja, a Allah je Najbolji znalac onog što navodite.”
78. Rekoše: “O cijenjeni! Uistinu, njegov otac je jako star, zato uzmi
jednog od nas umjesto njega. Uistinu, mi tebe vidimo (jednim) od
dobročinitelja.”
79. Reče: “Sačuvaj Allahu! Da uzmemo, izuzev onog kod koga smo našli
stvar našu; uistinu, mi bismo tad bili zalimi.”
80. Pa pošto izgubiše nadu u njega, odvojiše se za dogovor. Najstariji
između njih reče: “Zar ne znate da je vaš otac već uzeo od vas zavjet
(u ime) Allaha, i od ranije što ste Jusufa zanemarili? Zato neću
napustiti zemlju dok mi ne dopusti otac moj ili mi Allah dosudi; a On
je Najbolji od sudaca.
81. Vratite se ocu svom i recite: “O oče naš! Uistinu, sin tvoj je
ukrao. A ne svjedočimo, izuzev ono šta znamo, i nismo za nevidljivo
čuvari.
82. I pitaj grad – onaj u kojem smo bili – i karavan s kojim smo
putovali, a doista, mi smo istiniti.”
83. (Ja’kub) reče: “Naprotiv, zavele su vas duše vaše (toj) stvari. Pa
strpljenje je lijepo. Možda će Allah sve da mi ih dovede. Uistinu! On,
On je Znalac, Mudri.”
84. I okrenu se od njih i reče: “O žalosti moja nad Jusufom!” A
izbijelile su oči njegove od žalosti, pa se on savlađivao.
85. Rekoše: “Tako nam Allaha, nećeš prestati spominjati Jusufa, dok se
ne razboliš ili budeš od propalih!”
86. Reče: “Samo se žalim za jad svoj i tugu svoju Allahu, a znam od
Allaha ono šta ne znate.
87. O sinovi moji! Idite pa se raspitajte za Jusufa i brata njegova, i
ne gubite nadu u rewh Allahov. Uistinu, u rewh Allahov nadu gubi jedino
narod nevjernika.”
88. Pa pošto uđoše kod njega, rekoše: “O cijenjeni! Dotakla je nas i
porodicu našu nevolja, donijeli smo robu beznačajnu. Pa napuni nam
mjeru i daj nam sadaku. Uistinu! Allah će nagraditi davaoce sadake.”
89. Reče: “Znate li šta ste učinili sa Jusufom i bratom njegovim, kad
ste vi bili neznalice?”
90. Rekoše: “Jesi li uistinu ti, ti Jusuf?” Reče: “Ja sam Jusuf, a ovo
je brat moj. Doista nas je Allah obdario. Uistinu, onaj ko se boji
(Allaha) i strpi se – pa uistinu, Allah neće dati da propadne nagrada
dobročinitelja.”
91. Rekoše: “Tako nam Allaha, doista te je Allah odlikovao nad nama, a
zaista smo bili grešnici.”
92. Reče: “Nema vam prijekora danas. Vama će oprostiti Allah, a On je
Najmilosrdniji od milosrdnih.
93. Idite sa ovom mojom košuljom, te je bacite na lice oca mog, postaće
onim koji vidi. I dođite mi sa porodicom svojom svi.”
94. I pošto ode karavan, otac njihov reče: “Uistinu, ja nalazim miris
Jusufov, makar smatrali da buncam.”
95. Rekoše: “Tako nam Allaha, uistinu si ti u zabludi svojoj staroj.”
96. Pa pošto dođe donosilac radosnih vijesti, baci je na lice njegovo,
pa se povrati u onog koji vidi. Reče: “Zar vam nisam rekao: ’Ja uistinu
znam od Allaha ono šta ne znate?”
97. Rekoše: “O oče naš! Traži nam oprost grijeha naših, uistinu, mi smo
bili grešnici.”
98. Reče: “Tražiću vam oprost Gospodara svog. Uistinu! On je Oprosnik,
Milosrdni.”
99. Pa pošto uđoše Jusufu, primi k sebi roditelje svoje i reče: “Uđite
u Egipt, inšaAllah, sigurni!”
100. I podiže roditelje svoje na prijesto i padoše njemu ničice, i
reče: “O oče moj! Ovo je tumačenje snoviđenja mog od prije. Doista ga
je učinio Gospodar moj istinitim. I doista mi je učinio dobro kad me je
izveo iz tamnice i doveo vas iz pustinje, nakon što je šejtan posijao
razdor između mene i između braće moje. Uistinu, Gospodar moj je fin
kome hoće. Uistinu On, On je Znalac, Mudri.
101. Gospodaru moj! Doista si mi dao nešto vlasti i naučio me tumačenju
hadisa; Stvoritelj nebesa i Zemlje. Ti si Zaštitnik moj na Dunjau i
Ahiretu. Uzmi me (kao) muslimana, i priključi me dobrima.”
102. To je (nešto) od vijesti nevidljivog kojeg objavljujemo tebi. I
nisi bio kod njih kad su pripremali stvar svoju, a oni su spletkarili.
103. A većina ljudi neće biti – makar žudio – vjernici.
104. I ne tražiš od njih za to nikakvu nagradu. To je samo Opomena
svjetovima.
105. A koliko je znakova na nebesima i Zemlji, prolaze pored njih, a
oni su od njih odvraćeni!
106. A većina njih vjeruje u Allaha, jedino kao mušrici.
107. Pa jesu li sigurni da im neće doći pokrov kazne Allahove ili im
doći Čas iznenada, a oni neće opaziti?
108. Reci: “Ovo je put moj: pozivam Allahu sa uvidom, ja i ko me
slijedi. I slava Allahu; a nisam ja od mušrika.”
109. I prije tebe smo samo ljude slali između stanovnika gradova,
kojima smo objavljivali. Pa zar nisu putovali po Zemlji, te vidjeli
kakav je bio kraj onih prije njih? A sigurno je kuća Ahireta bolja za
one koji se boje. Pa zar ne razumijete?
110. Dok, kad su očajavali poslanici i mislili da će oni doista biti
negirani, došla bi im pomoć Naša, pa bi bio spasen onaj koga smo
htjeli. I neće biti vraćena sila Naša s naroda zločinaca.
111. Doista je u pričama njihovim ibret za posjednike razuma. Nije
priča koja se izmišlja, nego je potvrda onoga prije nje i objašnjenje
svake stvari, i Uputa i milost za ljude koji vjeruju.